IN MEMORIAM: МИХАЈЛО МИША БЛАМ

Када смо обележавајући четврт века Београдског џез фестивала поново окупили Секстет Марковић-Гут, нисмо ни слутили да ће великани нашег џеза те октобарске вечери 2009. године одсвирати свој опроштајни блуз. Никола Мимо Митровић је погинуо два месеца касније. Михајло Миша Блам је преминуо прошлог четврка. Статистика би сигурно показала да је Миша Блам био међу рекордерима по наступима на главном програму наше манифестације. Али, то није најбитније што је дао Београдском џез фестивалу. Мишин допринос је, баш као и његов лик, био разноврстан, и много значајнији од простог збира одржаних концертних наступа.

Током 80-их година, Миша је био најредовнији учесник легендарних џем сешна у Дансинг дворани Дома омладине Београда. Солисти-дувачи би се мењали како их је Гута Грданички прозивао са балкона, а ритам секција је стрпљиво остајала на бини да и следећег учесника почасти добрим свингом. У првим годинама тзв. Економске стабилизације, Миша и његови пријатељи би се нашли на услузи свакоме ко је стигао у Београд, а да је било прескупо да поведе пратећи оркестар – пратили су га као да су заједно одрасли! А, када је 1989. године, због сукоба са руководством Дома омладине Београда, државна телевизија први пут одлучила да не преноси отварање фестивала, Миша Блам је инсталирао своју камеру – његов запис је једино сведочење да је на том фестивалу последњи пут изведена стара химна „Хеј, Словени“, а фестивал урагански отворио биг бенд Мекоја Тајнера.

Успут, љубав према џезу повела га је да, без подршке оснивача, града Београда, и организатора, Дома омладине Београда, неколико месеци после бомбардовања на своју руку „обнови“ Београдски џез фестивал, програмом у коме су учествовали његови бројни пријатељи из земље и иностранства. Иако нисмо могли да ову иницијативу „рачунамо“ као наш догађај када смо 2005. године поново покренули фестивал, свих ових година разумели смо Мишин ентузијазам – џез мазохизам, како је волео да каже – и љубав која је била јача од стрпљења да овај догађај ипак прихвате институције под чијом је био капом.

Као неуморни архивар свега што је има везе са џезом у Србији, Блам је у својој колекцији поседовао велики број видео записа насталих на овим просторима, педантно снимајући све што је телевизија емитовала. Када је, услед недостатка трака, музичкој архиви Телевизије Београд првој припала судбина да буде преснимљена, неки Бламови ВХС-ови су остали усамљени документи једног времена у културној историји Београда. Надали смо се да ће нам их у години обележавања два јубилеја, Дома омладине Београда и Београдског џез фестивала, уступити да их дигитализујемо за сва времена.

Коначно, пре две године смо га позвали да отвори 28. Београдски џез фестивал. Говор који је том приликом одржао, немајући никакав написан концепт пред собом, потврдио је његову безграничну џез осећајност, бираним речима описујући како доживљава рад генерације која данас припрема Београдски џез фестивал, а која је још увек била у школским клупама када је он са својим саборцима већ жарио џез сцену Београда. Џезер, козер, шмекер – својим ненадмашним духом нас је позвао да се још једном радујемо џез мајсторијама, а да је истовремено у очима неких засузило. Данас знамо и зашто.

Крајем прошле године, Миша нас је последњи пут посетио. Разговарали смо о томе да „Музеј Михајла Блама“ добије стални простор у Дому омладине Београда, мали кутак са променљивом поставком, представљајући тематски различите експонате из велике Мишине колекције, или друге експонате које би нам понудили српски џез колекционари. Са великим усхићењем смо га почетком године позвали потврђујући да желимо да кренемо у реализацију те идеје.

„Не живи се од џеза, живи се за џез“, био је мото Мише Блама. У сећање на уметника који је сопствена „Сећања“ озвучио још давних седамдесетих, а онда сву своју енергију уложио да остави дубока сећања за џез будућност његове земље, Београдски џез фестивал му одаје вечну захвалност.